ПРОТОКОЛ бр. 1

Право је у сили. Слобода је идеја. Либерализам. Злато. Вера. Самоуправа. Деспотизам капитала. Унутрашњи непријатељ. Гомила. Анархија. Политика и морал. Право јачега. Необоривост масонско – јеврејске власти. Циљ оправдава средства. Гомила је слепац. Политичка азбука. Партијски раздори. Најцелисходнији је начин управе аутократија. Алкохол. Класицизам. Разврат. Принцип и правила масонско – јеврејске владе. Терор. Слобода, једнакост, братство. Принцип династичке управе. Уништење привилегије гојске аристократије. Нова аристократија. Психолошки рачун. Апстракција слободе. Смењивање народних представника.

... Одбацивши фразерство, ми ћемо говорити о значају сваке мисли, а сравњењима и закључцима осветлити околности!

Дакле, ја формулишем наш систем са нашег и гојског* гледишта.

Треба напоменути, да су људи са рђавим инстинктима многобројнији од добрих, па према томе најбољи резултати у управљању њима постижу се насиљем и застрашењем а не академским резоновањима. Сваки човек тежи к власти, сваки би хтео да буде диктатор, кад би само могао, али је притом редак онај који не би био готов да жртвује свеопште добро ради постигнућа свога личног блага.

Шта је задржавало грабљиве животиње које се зову људи? Шта их је руководило до данас?

У почетку друштвеног уређења они су се потчинили грубој и слепој сили, доцније – закону, који је у ствари та иста сила, – само маскирана. Изводим закључак, да је по закону природе право у сили.

Политичка слобода је идеја, а не факт. Ову идеју треба умети примењивати, када бива потребно, да се идејним мамцем привуку народне снаге у своју партију, ако је она намислила да сломи другу партију која се налази на власти. Овај задатак бива лакши, ако се противник и сам зарази идејом слободе, тако званим либерализмом, те због идеје попусти у својој моћи. Ту ће се баш и испољити тријумф наше теорије: олабављене и попуштене дизгине управе оног часа, по закону бића, прихвата и прикупља нова рука, јер слепа сила народа не може ни дана пробавити без руковође, и нова власт само заузима место старе која је ослабила од либерализма.

У наше време појавила се власт злата која је заменила либерале – управљаче. Било је време кад је управљала вера. Идеја слободе је неостварљива, јер нико не уме да се користи њоме умерено. Треба само за извесно време препустити народу самоуправу и она се убрзо претвара у разузданост. Од тога момента почињу ницати међусобне свађе, које ускоро прелазе у друштвене битке, у којима државе горе и њихов значај претвара се у пепео.

Да ли се држава изнурава у властитим трзавицама, или је унутрашње несугласице бацају под власт спољашњих непријатеља, тек у сваком случају она се може сматрати као неповратно пропала: она је под нашом влашћу. Деспотизам капитала, који је сав у нашим рукама, пружа јој сламчицу за коју се држава, хтела не хтела, мора држати. У противном случају она се котрља у пропаст.

Онога, који би по својој либералној души рекао, да су резоновања овакве врсте неморална, ја ћу да упитам: ако свака држава има два непријатеља, и ако јој је у односу према спољњем непријатељу допуштено и не сматра се за неморално да употребљује свакојаке мере у борби, као на пр., неупознавати непријатеља са плановима напада или одбране, нападати на њега ноћу или неравним бројем људи, зашто би се онда такве мере у односу према горем и опаснијем непријатељу, рушиоцу друштвеног строја и благостања, могле назвати недозвољеним и неморалним?

Може ли се здрав логичан ум поуздати да успешно руководи гомилама помоћу разумних убеђења или савета, кад су могућне противречности, па ма и бесмислене, али које се могу учинити пријатније народу који површно схвата и разумева? Руководећи се искључиво ситним страстима, празноверицама, обичајима, традицијама и сентименталним теоријама, људи у гомили и људи гомиле подлежу партијском цепању које омета сваки споразум, чак и на подлози потпуно разумног савета и уверења. Свака одлука гомиле зависи од случајне или подметнуте већине, која, због незнања политичких тајни, доноси апсурдну одлуку која уноси клицу анархије у управу.

Политика нема ничега заједничког са моралом. Владалац који се руководи моралом није политичан, те стога није ни чврст на своме престолу. Ко хоће да управља мора прибегавати и лукавству и лицемерству. Велике народне особине – отвореност и поштење – пороци су у политици, јер они обарају са престола боље и сигурније него најјачи непријатељ. Ове особине треба да буду атрибути гојских држава, ми пак не морамо се руководити њима.

Наше право је у сили. Реч "право” је апстрактна и ничим недоказана мисао. Та реч не значи више него. дајте ми оно што хоћу, да бих тиме прибавио доказ да сам јачи од вас.

Где почиње право? Где се свршава оно?

У држави, у којој је слаба организација власти, безличност закона и владаоца који су обезличени умноженим због либерализма правима, у тој држави ја црпем ново право: – да јурнем по праву моћнога и да збришем све поретке и установе, да ставим своју руку на законе, да преустројим све установе и да постанем господар оних који су нам препустили права своје силе, одрекавши се њих добровољно, либерално...

Док се све савремене власти колебају и љуљају, наша ће власт бити необорива и јача од свих других, јер она ће бити невидљива све дотле, док се толико не учврсти да је већ никакво лукавство не може поткопати.

Од привременог зла, које смо сада принуђени да вршимо, произаћи ће добро непоколебљиве управе која ће успоставити правилан ток механизма народнога бића, поремећеног либерализмом. Резултат оправдава средства. Обратимо пажњу у нашим плановима не толико на оно што је добро и морално, колико на оно што је потребно и корисно.

Пред нама је план, у коме је стратегијски изложена линија, од које не можемо одступати без ризика да видимо рушење многовековних радова.

Да бисмо израдили и припремили целисходна дејства, треба имати у виду подлост, колебљивост, непостојанство гомиле, њену неспособност да разуме и поштује услове сопственога живота, сопственога благостања. Треба појмити, да је моћ гомиле слепа, неразумна, да она не расуђује, да само ослушкује на десно и на лево. Слепац не може водити слепе а да их не доведе до пропасти, следствено – чланови гомиле, букачи из народа; ма и генијално паметни, али без разумевања у политици, не могу се појављивати у својству руководилаца гомиле а да не упропасте целу нацију.

Само оно лице које је из детињства припремано за аутократију може знати и читати речи састављене из политичких слова.

Народ, препуштен самоме себи, т.ј. букачима и вођама из његове средине, сам себе руши и ломи партијским раздорима изазваним тежњом за влашћу и почастима, и нередима који из тога произилазе. Могу ли народне масе мирно, без такмичења, да размисле, да упуте послове своје земље који се не могу мешати са личним интересима? Могу ли се оне бранити од спољашњих непријатеља? То се не да замислити, јер план раздробљен на толико делова колико је глава у гомили, губи своју целину, па према томе постаје непојмљив и неизводљив.

Само аутократно лице може израдити планове опширне и јасне, у једном реду који чини расподелу свега што се налази у механизму државне машине; из тога треба закључити да се целисходна за једну земљу управа мора сконцентрисати у рукама једног одговорног лица. Без апсолутног деспотизма не може постојати цивилизација, коју не спроводе масе већ њихов руковођа па ма ко он био. Гомила је варварин који испољава своје варварство у свакој прилици. Чим се гомила дочепа слободе, она је убрзо претвара у анархију која је сама по себи највиши степен варварства.

Погледајте на пијане животиње, онесвешћене вином, на чију је неограничену употребу дато право заједно са слободом. Нећемо ваљда допустити да и наши дођу дотле... Народи гојски занети су алкохолним напитцима, а омладина њихова ошашавила је од класицизма и раног разврата, на који их је подбадала и нагонила наша агентура – гувернери, лакеји, гувернанте – у богатим кућама, помоћници, келнери и наше женскиње – у местима где се Гоји веселе и забављају. У ове последње ја убрајам и тако зване "даме из света", њихове добровољне следбенице у раскоши и разврату.

Наша је парола сила и лицемерство. Само сила побеђује у стварима политичким, нарочито ако се она крије у талентима који су неопходни за државнике. Насиље мора бити принцип, а лукавство и лицемерство правило за све владе које не желе да ставе своју круну пред ноге агената какве било нове силе. Ово зло је једино средство да се дође до циља – добра. Према томе ми не смемо презати од подмићивања, преваре и издајства, кад они треба да послуже постигнућу наших циљева. У политици треба умети без колебања узимати туђу својину, ако се помоћу ње можемо дочепати покорности и власти.

Наша држава, идући путем мирног освајања, има право да замени страхоте рата неприметнијим и целисходнијим казнама којима треба подржавати терор који доводи до слепе послушности. Правична, али неумољива, строгост највећи је фактор државне силе: не само ради користи него и у име дужности, победе ради, ми се морамо држати програма насиља и лицемерства. Доктрина рачуна толико је јака колико и средства која она употребљује. Према томе ми ћемо триумфовати и потчинити све владе својој надвлади не толико помоћу самих средстава, колико доктрином строгости. Доста је да знају да смо ми неумољиви па да престане свака непослушност.

Још у стара времена ми смо у народу први пут узвикнули: "слобода, једнакост, братство", речи тако много пута од тада понављане од несвесних папагаја који одасвуда долетеше на ове мамце, са којима они однеше благостање света, истинску слободу личности пређе тако добро заштићену од притиска гомиле. Тобоже паметни, интелигентни Гоји нису се сналазили у апстрактности изговорених речи, нису приметили противречност њиховог значења и узајамни однос међу њима, нису увидели да у природи нема једнакости, не може бити слободе, да је сама природа установила неједнакост умова, карактера и способности, као и потчињеност њеним законима, нису размислили да је гомила слепа, да су њени вођи – букачи, изабрани из њене средине ради управљања, у погледу политике такви исти слепци као и она сама, да човек посвећен, па ма био и лудак, може да управља, а непосвећен, па ма био чак и геније, ништа неће разумети у политици – све су то Гоји изгубили из вида; а међутим на томе се темељила и заснивала династичка владавина: отац је предавао сину знање тока политичких послова, тако да га нико није знао сем чланова династије, и није могао издати његову тајну народу којим се влада и управља. У току времена смисао династичке предаје правог стања политичких послова био је изгубљен, што је послужило успеху наше ствари.

У свима крајевима света речи "слобода, једнакост, братство" сврстале су у наше редове, преко наших слепих агената, читаве легионе, који су одушевљено носили наше заставе. Међутим, те су речи биле црвићи који су подгризали благостање Гоја, уништавајући свугде мир, спокојство, солидарност, рушећи све основе њихових држава. Ви ћете видети доцније да је то послужило нашем триумфу: то нам је пружило могућност, између осталог, да дограбимо у своје руке најважнији адут – уништење привилегија, другим речима саме суштине гојске аристократије, која је била једина против нас заштита народа и земаља. На развалинама природне наследне аристократије ми смо подигли аристократију наше интелигенције, на челу свега – новчане. Цензус ове нове аристократије ми смо установили у богатству, које од нас зависи, и у науци, коју покрећу наши мудраци.

Наш триумф је био олакшан још и тиме, што смо у општењу са потребним нам људима увек дејствовали на најосетљивије струне човечијег ума – на рачун, на похлепност, на ненаситост и незајажљивост материјалних потреба човека; а свака од тих побројаних човекових слабости, напосе узета, способна је да убије иницијативу, стављајући вољу људи на расположење купцу њихове делатности.

Апстракција слободе пружила је могућност да се гомиле убеде, да влада није ништа друго него управник на добру сопственика земље – народа, и да се ти управници могу мењати као похабане рукавице.

Околност пак да се народни представници могу смењивати стављала их је на расположење нама и нашим циљевима.

*) Гој је јеврејска реч којом Јевреји зову свакога онога који није Јеврејин па ма којој народности он припадао.

ПРОТОКОЛ бр. 2

Економски ратови су основ јеврејске превласти. Показна (привидна) администрација и "тајни саветници". Успеси разорних доктрина. Улога штампе. Прилагођавање у политици. Вредност злата и драгоценост јеврејске жртве.

За нас је неопходно потребно да ратови, по могућности, не доносе никакве територијалне користи: то ће пребацити рат на економску основицу и народи ће у нашој помоћи сагледати силу наше превласти, а такво стање ствари ставиће обе стране на расположење нашој интернационалној агентури која је снабдевена милионима очију, погледа неспречаваних никаквим границама. Тада ће наша међународна права смрвити национална права и владаће народима исто онако као што грађанско право појединих држава управља међусобним односима својих поданика.

Администратори, које ми врбујемо из публике, у зависности од њихових ропских способности, неће бити лица припремљена за управљање, и стога ће они лако постати пиони у нашој игри, у рукама наших учених и генијалних саветника, специјалиста, васпитаних још из раног детињства за управљање пословима целог света. Као што вам је познато, ови наши специјалисти црпели су ради управљања потребне податке из наших политичких планова, из експеримената и искустава историје, из посматрања сваког текућег момента. Гоји се не руководе праксом беспристрасних историјских поcматрања, већ теоретичном рутином, без икаквог критичког односа према њеним резултатима. Према томе ми немамо потребе да од њих зазиремо – нека се они за сада веселе или живе у надама на нове забаве, или у успоменама о преживљеним. Нека за њих игра најглавнију улогу оно што смо им ми улили да признају, за захтеве науке (теорије). У том циљу ми стално, путем наше штампе, потхрањујемо слепу веру у њих. Интелектуалци гојски поносиће се својим знањима и, не проверавајући их логички, спроводиће у дело сва поцрпена из наука сазнања која су наши агенти вешто искомбиновали у циљу васпитања и образовања умова у потребном за нас правцу.

Немојте мислити да су наша тврђења празна и неоснована: обратите пажњу на успехе дарвинизма, марксизма, ничеизма који су тако згодно са наше стране удешени. Разорни и погубни значај ових праваца за гојске умове, бар за нас мора бити очигледан.

Ми се морамо обазирати на савремене мисли, карактере, тенденције народа, да не бисмо имали промашаја у политици и управљању административним пословима. Тријумф нашег система, чије делове механизма можемо распоређивати разно, према темпераменту народа које срећемо на свом путу, не може имати успеха ако се практична примена не буде оснивала на сумирању прошлости у вези са садашњошћу.

У рукама савремених држава налази се велика сила која ствара кретање мисли у народу – то је штампа. Улога штампе је да износи тобож неопходне захтеве, да преноси жалбе народнога гласа, да изражава и ствара незадовољства. Али се државе нису умеле користити овом силом, и она се нашла у нашим рукама. Кроз њу смо се дочепали утицаја, остајући ипак у сенци и заклону; захваљујући њој ми смо прикупили у своје руке злато, без обзира на то што смо га морали узимати из читавих потока крви и суза... Али ми смо се откупили жртвујући многе из нашега народа. Свака жртва с наше стране вреди хиљаду Гоја пред Богом.

ПРОТОКОЛ бр. 3

Симболична Змија и њен смисао. Непостојаност уставних теразија. Терор у дворовима.Власт и частољубље. Парламентске говорнице, памфлети. Злоупотребе власти. Економско ропство. "Права народа". Шпекуланти и аристократија. Армија масоно – јеврејства. Дегенерисање Гоја. Глад и право капитала. Гомила и крунисање "господара целога света". Основни предмет програма будућих масонских народних школа. Тајна науке друштвеног уређења. Општа економска криза. Безопасност за "наше". Деспотизам масонства је царство разума. Губитак руковође. Масонство и "велика" француска револуција. Цар – деспот сионске крви. Узроци по којима се масонству не може нашкодити. Улога тајних масонских агената. Слобода.

Данас вам могу саопштити, да је наш циљ већ на неколико корака пред нама. Остаје још један мали простор, и цео наш пут готов је већ да састави свој круг Симболичне Змије којом ми представљамо наш народ. Када се тај круг састави, све европске државе биће њиме затворене и стегнуте као снажном пресом.

Савремена уставна вага скоро ће се претурити, јер смо је ми удесили нетачну зато, да би се она непрестано њихала док се не иступи и не поквари њен ослонац – одржач. Гоји су мислили да су га доста чврстог исковали и једнако су ишчекивали да се вага уравнотежи. Али је одржач – владари – заклоњен својим представницима, који се лудирају, заносећи се својом бесконтролном и неодговорном влашћу. За ту власт они су обавезни терору који је навејан у дворове. Немајући приступа ка своме народу, у саму његову средину, владари већ нису у стању да се договоре са њим против властољубаца. Владарска сила, која види, и слепа народна сила, будући разједињене нашом вештином, изгубиле су сваки значај, јер су посебно, као слепац без палице, посве немоћне.

Да бисмо подстакли властољупце на злоупотребу власти, ми смо противставили једно другоме све снаге, развивши њихове либералне тенденције ка независности. Ми смо у том погледу изазвали свуколику предузимљивост, наоружали смо све амбиције, истакли смо власт као мету за све амбиције. Од држава направили смо арене, на којима се одигравају смутње и метежи. Још мало па ће се нереди, банкротства појавити свуда...

Неисцрпни брбљивци претворили су седнице парламената и административних скупова у ораторске утакмице. Смели новинари, нестручни памфлетисти свакодневно нападају административни персонал. Злоупотребе власти дефинитивно ће припремити све установе за пад, и све ће полетети стрмоглавце под ударцима избезумљене гомиле.

Народи су сиротињом приковани за тешки рад јаче него што их је приковало некадашње ропство: од њега су се овако или онако могли ослободити, но од невоље се не могу отргнути. Ми смо унели у уставе таква права која су за масе фиктивна а не стварна. Сва ова такозвана "права народа" могу постојати само у идеји која се на пракси никад не остварује. Шта добија пролетер-трудбеник, савијен као гудало на своме тешком послу, пригњечен својом тешком судбином, од тога што су брбљивци добили право да брбљају, новинари – да пишу свакојаке глупости напоредо са озбиљним стварима, кад пролетаријат нема никакве друге вајде од устава, сем оних жалосних мрвица које му ми бацамо са нашег стола као накнаду за њихове гласачке куглице у корист наших прописа и намештеника наших, наших агената? ... Републиканска права за сиромаха су само горка иронија, јер неопходност мал' те не свакодневног рада не да му да се користи њима, али зато му одузима гаранцију сталне и сигурне зараде, бацајући га у зависност од штрајкова послодаваца или другова.

Народ је под нашим руковођењем уништио аристократију, која је била његова природна заштита и хранитељка ради своје властите користи нераздвојно скопчане са народним благостањем. Сада пак, са уништењем аристократије, он је пао под притисак шпекулације обогаћених пробисвета и варалица који су налегли на раднике као немилосрдна мора.

Ми ћемо се појавити као тобожњи спасиоци радника од тога јарма кад му предложимо да ступи у редове наше војске – социјалиста, анархиста, комуниста, којима ми увек указујемо потпору тобож из братског правила опште-човечанске солидарности нашег социјалног масонства. Аристократија, која се по праву користила трудом радника, била је заинтересована у томе да радници буду сити, здрави и снажни. Ми смо пак заинтересовани у обрнутом – у дегенерацији Гоја. Наша је власт у хроничном гладовању и слабљењу радника, јер га све то потчињава нашој вољи, а код својих власти он неће наћи ни снаге, ни енергије да се одупре њој. Глад ствара капиталу право на радника поузданије него што је то право давала аристократији царска власт.

Невољом и завидљивом мржњом која из ње проистиче ми покрећемо гомиле и њиховим рукама бришемо и сатиремо оне који нам сметају на нашем путу.

Када дође време да се наш господар целога света крунише, – тада ће те исте руке збрисати све оно што би овоме могло бити на сметњи.

Гоји су се одвикли да мисле без наших научних савета. Стога они и не виде неодступну неопходност, које ћемо се ми, кад наступи наше царство, неодложно придржавати, а наиме: да у народним школама треба предавати једину истинску науку, прву међу свима – науку о уређењу човечанског живота, друштвеног строја, који захтева поделу рада, а следствено и поделу људи на класе и сталеже. Неопходно је да знају сви да једнакости не може бити услед разлике у наименовању делатности, да не могу подједнако одговарати пред законом онај који својим поступком компромитује цео сталеж и онај који њиме не додирује никога другог сем своје части. Правилна наука друштвенога уређења, у чије тајне ми не допуштамо да Гоји буду посвећени, показала би свима да се место и рад морају одржавати у одређеном кругу, да не би били извор човечанских мука које долазе од несагласности васпитања са радом. Изучавајући ову науку народи ће почети добровољно да се покоравају властима и државном уређењу које оне створе. При садашњем стању науке и њеног правца који смо јој ми дали, народ, верујући слепо штампаној речи, гаји, по незнању свом а у заблудама које смо му ми улили, непријатељство према свим сталежима које он сматра као више од себе, јер не разуме значај свакога сталежа.

Поменуто непријатељство ће се још више појачати на подлози економске кризе која ће зауставити берзанске погодбе и ток индустрије. Створивши свима приступачним нам подземним путевима, а помоћу злата које је све у нашим рукама, општу економску кризу ми ћемо бацити на улицу читаве гомиле радника једновремено у свима крајевима Европе. Ове гомиле појуриће са насладом да проливају крв оних, којима оне у простоти свога незнања завиде још из детињства и чија ће имања тада моћи да опљачкају.

Наше они неће дирати, јер ће нам моменат напада бити познат и ми ћемо предузети мере за обезбеђење својих.

Ми смо уверени, да ће прогрес довести све Гоје до царства разума. Наш деспотизам ће и бити такав, јер ће он умети разумном строгошћу да стиша све немире, да искорени либерализам у свима установама.

Кад је народ увидео, да му се у име слободе чине свакојака уступања и попуштања, он је намах уобразио да је господар и грунуо у власт, али је, наравно, као и сваки слепац, набасао на масу препона; појурио је да тражи руководиоца, није се досетио да се врати к пређашњем и положио је своја пуномоћства пред наше ноге. Сетите се француске револуције којој смо ми дали име "велика"; тајне њезине припреме добро су нам познате, јер је она сва дело руку наших.

А од тог доба ми водимо народе од једног разочарања до другога, да би се они и нас одрекли у корист онога Цара-деспота Сионске крви којега ми припремамо свету.

У данашње време ми смо као међународна сила неповредљиви, јер ако нас нападају једне, подржавају нас и штите друге државе. Неисцрпна подлост гојских народа, који пузе пред силом, који немају сажаљења према слабости, који су немилостиви према погрешкама и снисходљиви према злочинима, који неће да подносе противречности слободнога уређења, који су стрпељиви до мучеништва пред насиљем смелога деспотизма – ето шта све помаже и доприноси нашој независности. Од савремених премијера-диктатора они трпе и подносе такве злоупотребе, од којих би за најмању они одрубили главе двадесеторици краљева.

Чиме да се објасни таква појава, таква недоследност народних маса у свом односу према догађајима, рекло би се, једнога реда?

Та се појава објашњава тиме, што диктатори ови шапућу народу преко својих агената да они тим злоупотребама наносе штету државама ради виших циљева – постизања добра дотичних народа, њиховог међународног братства, солидарности и равноправности. Разуме се, њима не говоре да се такво сједињење мора извршити само под нашом државом.

И тако народ осуђује праве и оправдава криве, убеђујући се све више и више у то да он може да чини све што пожели. Захваљујући таквом стању ствари, народ руши сваку постојаност и ствара нереде на сваком кораку.

Реч "слобода" подстиче људска друштва на борбу против сваке силе, против сваке власти, па шта више Божанске и природне. Ето зашто ћемо морати, кад се зацаримо, да ту реч сасвим искључимо из човечијег речника као принцип животињске силе која претвара гомиле у крволочне звери.

Истина, те звери заспу сваки пут кад се напију крви, и за то време лако их је оковати у ланце. Али, ако им се не да крви, оне не спавају и боре се.

ПРОТОКОЛ бр. 4

Стадиуми републике. Спољашње масонство.Слобода и вера.Међународна трговачко – индустријска конкуренција.Улога шпекулације. Култ злата.

Свака република пролази кроз неколико cтадиума. Први од њих обухвата прве дане лудовања и беснила cлепчева, кад он јури као суманут десно и лево; други се састоји у демагогији, од које се рађа анархија која неизбежно води деспотизму, али већ не законитом, отвореном, па према томе и одговорном, него невидљивом и непознатом и ништа мање осетном деспотизму какве било тајне организације. Ова организација дејствује прикривено иза леђа разних агената, чија смена не само да не шкоди него и помаже тајној сили која се, захваљујући тој смени, ослобађа неопходности да троши своја средства на накнаде дугорочним службеницима.

Ко и шта може свргнути невидљиву силу?! А наша је сила баш таква. Спољашње масонство служи њој и њеним циљевима као слепи заклон и прикриће, али план дејства ове силе па чак и место њеног бављења остаће за цео народ непознати.

Но и слобода би могла бити нешкодљива и постојати у свакодневном државном животу без уштрба по благостање народа, кад би се она одржавала на принципима вере у Бога, на братству човечанства, ван мисли о једнакости којој противрече сами закони саздања који су установили потчињеност. Код такве вере народ би био под управом и старањем својих парохија и ишао би смерно и кротко под руком свога духовног пастира, покоравајући се Божјем распореду на земљи. Ето зашто морамо неминовно поткопати веру, ишчупати из ума Гоја сами принцип Божанства и Духа и заменити све то аритметичким рачунима и материјалним потребама.

Да умови Гоја не би стизали да мисле и запажају, треба их одвратити на индустрију и трговину. Тако ће све нације тражити своје користи и у борби за њих неће приметити свога заједничког непријатеља. Али, да би слобода коначно разјела и разорила гојcка друштва, треба индустрију ставити на шпекулативну подлогу: то ће допринети, да се оно што индустрија отме од земљорадње не задржи у рукама, већ да пређе у шпекулацију, т.ј. у наше класе.

Напорна борба за надмоћност, ударци у економском животу створиће, а и створили cу већ, разочарана, хладна и немила друштва. Ова друштва имаће потпуну одвратност према вишој политици и религији. Њих ће руководити само рачун, т.ј. злато, према коме ће они гајити прави култ, ради оних материјалних наслада које оно може дати. Тада ће ниже класе Гоја, не из жеље да служе добру, па шта више не и ради богатства, већ из чисте мржње према привилегованим, поћи за нама против наших конкурената за власт – интелектуалаца Гоја.

ПРОТОКОЛ бр. 5

Стварање појачане централизације управе. Путеви масонства ка дохватању власти. Узроци немогућности споразума међу државама. "Предизабраништво" Јевреја. Злато је покретач државних механизама. Монополи у трговини и индустрији. Значај критике. "Показне" (опсените) установе. Премореност од говорништва. Како да се дохвати у руке јавно мнење. Значај личне иницијативе. Надвлада.

Какав се облик административне управе може дати друштвима у којима је подмитљивост проникла свуда, где се до богатства долази само вештим изненађењима полуваралачких махинација, где влада раскалашност, где се морал подржава казненим мерама и суровим законима а не добровољно усвојеним принципима, где су осећаји према отаџбини и религији замрљани космополитским убеђењима? Какав се други облик управе може дати овим друштвима, ако не онај деспотски који ћу вам описати даље? Ми ћемо створити појачану централизацију управе, да бисмо све друштвене снаге дочепали у своје руке. Ми ћемо механички регулисати све радње политичког живота наших поданика новим законима. Ти ће закони одузети једно за другим све слободе и попуштања које су Гоји дозвољавали, и наше царство ће се обележити таквим величанственим деспотизмом, да ће он бити у стању у свако доба и на сваком месту да поклопи и угуши све противрадње незадовољних Гоја.

Рећи ће нам се, да се тај деспотизам, о коме ја говорим, не слаже са савременим прогресом, али ја ћу вам доказати обрнуто.

У она времена, када су народи гледали на владаре као на чисту манифестацију Божје воље, они су се без роптања покоравали аутократији царева; али од онога дана, када смо им ми улили мисао о њиховим сопственим правима, они су почели сматрати владаре као обичне смртне људе. Божанско помазаништво спало је са главе царева у очима народа, а кад смо му одузели и веру у Бога, онда је моћ власти била избачена напоље на место јавне сопствености, и ми смо је дограбили.

Сем тога, вештина управљати масама и лицима помоћу вешто подешене теорије и фразеологије, правилима општежића и сваким другим мајсторијама, у којима се Гоји ништа не разумеју, спада такође у специјалности нашег административног ума васпитаног на анализи, на посматрању, на таквим танкоћама комбинација у којима ми немамо такмаца, као што немамо ни у састављању планова политичке акције и солидарности. Једини језуити могли би се у томе с нама мерити, али ми смо умели да их дискредитујемо у очима бесмислене гомиле као организацију јавну, док смо ми са својом тајном организацијом остали у сенци. Уосталом, није ли свеједно за свет ко ће бити његов господар: да ли глава католичанства или наш деспот Сионске крви? За нас пак, изабрани народ, то ни издалека није свеједно.

Привремено с нама би могла изаћи на крај светска коалиција Гоја; али с те стране нас осигурава оно дубоко корење несугласица међу њима, које се већ не може ишчупати. Ми смо им једно другоме противставили личне и националне интересе, религиозне и племенске мржње које смо однеговали у њиховим срцима у току двадесет векова. Благодарећи свему томе, ниједна држава ни с које стране неће добити тражену потпору, јер сваки мора мислити да је споразум против нас непробитачан за њега самог. Ми смо одвећ јаки – о нама се мора водити рачуна. Државе не могу чак ни мали, делимичан споразум да направе, а да у њему тајно не учествујемо и ми.

Реr Ме regеs regnant – "преко Мене владају краљеви". А међутим пророци су рекли да нас је изабрао Сам Бог да владамо целом земљом. Бог нас је наградио генијем, да бисмо могли извршити свој задатак. Кад би генија било у противничком табору, он би се још и борио са нама, али је јаче село од сватова: борба би међу нама била немилосна, какве још није видео свет. Па и закаснио би њихов геније. Сви точкови државних механизама крећу се снагом покретача који се налази у нашим рукама, а тај покретач је злато.

Наука политичке економије коју су наши мудраци измислили већ давно приписује капиталу царски престиж.

Капитал, да би могао дејствовати без ограничења, мора се дочепати слободе ради монопола индустрије и трговине, што се већ и остварује невидљивом руком у свима деловима света. Таква слобода даће политичку снагу индустријалцима, а то ће допринети притешњавању народа. Данас је важније разоружавати народе него их водити у ратове, важније је користити се разбуктаним страстима него их гасити, важније је дохватити и тумачити туђе мисли на свој начин, него их одбацивати и прогонити. Главни задатак наше управе састоји се у томе што ћемо ослабити јавни ум критиком, одучити га од размишљања која изазивају отпор, одвући умне снаге ка пушкарању празне речитости.

У свима временима народи су, као и поједина лица, примали реч за дело, јер се они задовољавају оним што им се покаже, ретко запажајући да ли је у јавном раду за обећањем дошло и извршење. Зато ћемо ми основати показне установе које ће речима доказивати своја доброчинства прогресу.

Ми ћемо придати себи либералну физиономију свих партија, свих праваца, и снабдећемо њоме и ораторе, који ће толико говорити да ће довести људе до преморености од говора, до одвратности према говорницима.

Да би се јавно мнење дохватило у руке, треба га довести у недоумицу изношењем са разних страна толико противречних мишљења, и све дотле, док се Гоји не изгубе у њиховом лавиринту и не схвате да је најбоље немати никаквог мишљења у питањима политике, јер друштву није дано да их зна, него их зна само онај који руководи и управља друштвом – то је прва тајна.

Друга тајна, потребна за успех управе, састоји се у томе, да се у толикој мери размноже народни недостатци, навике, страсти, да се нико у том хаосу не би могао снаћи и да људи услед тога престану разумевати један другога. Та ће нам мера послужити још и за то, да посејемо раздор међу партијама, да разјединимо све колективне снаге које још неће да нам се покоре, да обесхрабримо сваку личну иницијативу која би могла колико било сметати нашој ствари. Нема ништа опасније од личне иницијативе; ако је она генијална она може учинити више него што могу учинити милиони људи међу којима смо посејали раздор. Ми морамо упутити васпитање гојских друштава тако, да они пред сваким послом где је потребна иницијатива морају немоћно и безнадно спуштати руке и обарати главу. Напрезање које проистиче из слободе акције слаби и изнурава снаге при сусретима са туђом слободом. Од тога долазе тешки морални удари, разочарања, неуспеси. Све то тако ће заморити Гоје, да ћемо их принудити да нам понуде међународну власт која ће моћи по свом расположењу без икаква ломљења усисати у себе све државне силе света и образовати Надвладу. На место савремених управљача ми ћемо поставити страшило које ће се звати Надвладина Администрација. Руке његове биће опружене на све стране, као кљешта, код такве колосалне организације да она не може а да не покори све народе.

ПРОТОКОЛ бр. 6

Монополи; зависност од њих гојских имања. Аристократија без земље. Задуженост земље. Трговина, индустрија и шпекулација. Раскош. Повећање радничких надница и поскупљивање најпотребнијих животних намирница. Анархизам и пијанство. Тајни смисао пропаганде економских теорија.

Убрзо ћемо почети оснивати огромне монополе – резервоаре колосалних богатстава, од којих ће зависити чак и велика гојска имања у толикој мери, да ће она потонути заједно са кредитима држава сутрадан после политичке катастрофе...

Господо економисти, који овде присуствујете, измерите значај те комбинације!

Свим путевима и начинима треба да развијамо значај наше Надвладе, представљајући је као заштитника и наградодавца свима онима који нам се добровољно покоре.

Аристократија гојска, као политичка сила, умрла је – о њој више не водимо рачуна; али као територијална власница она је по нас шкодљива тиме што може бити самостална у погледу материјалних извора за свој живот. Ми је морамо по сваку цену лишити земље. Најбољи начин за постигнуће тога циља је повећање дажбина на земљу – дакле, задужење земље. Ове мере ће одржавати земљорадњу у стању безусловне потиштености.

Не умејући, по сили наследности, да се задовољавају малим, гојски аристократи ће брзо банкротирати.

У исто време треба појачано штитити трговину и индустрију, а, што је главно – шпекулацију, чија се улога састоји у томе да буде противтег индустрији: без шпекулације, индустрија ће умножити приватне капитале и послужиће јачању и подизању земљорадње, ослободивши земљу од задужености створене зајмовима аграрних банака. Потребно је, да индустрија исише из земље и руке и капитале и да преко шпекулације преда у наше руке сав светски новац, избацивши самим тим све Гоје у редове пролетера. Тада ће Гоји клекнути пред нама, да би само добили право на опстанак.

Да бисмо срушили гојску индустрију, ми ћемо пустити у помоћ шпекулацији силну потребу у раскоши, незајажљивој раскоши, коју смо успели да развијемо међу Гојима. Подићи ћемо радничке наднице, које свеједно неће донети никакве користи радницима, јер ћемо истовремено изазвати поскупљивање најглавнијих животних намирница, тобож услед опадања земљорадње и сточарства; а сем тога, ми ћемо вешто и дубоко поткопати изворе производње, навикнувши раднике на анархију и алкохолна пића и преузевши заједно с тим све мере да се са земље отерају све интелигентне гојске снаге.

Да би право наличје ствари остало за Гоје неприметно, ми ћемо га прикрити тобожњом тежњом да послужимо радничким класама и великим економским принципима, које врло активно пропагирају наше економске теорије.

3. децембра 1910. године у бр. 297 "Московских Вједомости" наштампан је чланак "Раднички покрет у Западној Европи" . Доносимо овде следећи цитат из њега:

У свима државама Западне Европе опажа се последњих година знатно поскупљивање животних намирница. О томе сведочи и такозвани "Index number" Али у тај "Index" улазе веома разнолики предмети који ни издалека немају подједнаки значај у погледу животних потреба, као на пр. хлеб, гвожђе, свила, дуван и т. сл. јер док су једни неопходно и битно потребни, други се јављају као раскош. Друго, "Index number" не представља средње цене извесног периода, већ се подешавају на извесне рокове, те према томе његова казивања одражавају случајна колебања цена. Услед тога узимамо према службеној статистици Немачке (Statistisches Jahrbuch fur Deutsche Reich 1910) средње годишње цене најважнијих артикала: ражаног брашна, пшеничног брашна, свињског и овчијег меса, и изводимо из њих средње цене за два петогодишња периода од 1899. до 1904. и од 1905. до 1909. године. Цене на велико ових артикала у Берлину износиле су у следећим размерама (у маркама за метарску центу):

1899-1904 1905-1909 Поскупљење

5 год. 5 год. у %

Брашно ражано 18,7 22,8 19%

Брашно пшенично 22,5 2б,9 19%

Свињетина 104,8 124,3 19%

Овчетина 121,0 144,5 19%

Добија се чудан стицај и подударање, да су се цене оних најнеопходнијих животних намирница повећале у другом петогодишњем периоду према првом подједнако за19%.”

Лист се чуди таквој подударности.

Да ли ће Протокол бр. 6 Сионских мудраца растерати све те његове недоумице?

Преварени и варани радниче, отвори своје очи!…

ПРОТОКОЛ бр. 7

Циљ напретка у наоружању. Врења, раздори и непријатељство у целом свету. Обуздавање противдејства Гоја путем ратова и општим ратом. Тајна је успех политике. Штампа и јавно мнење. Американски, кинески и јапански топови.

Напори наоружања, повећање полицијске листе – све су то неопходне попуне напред именованих планова. Неопходно је постићи да, сем нас, у свима државама буду само масе пролетаријата, неколико оданих нам милионара, полицајци и војници.

У целој Европи, а помоћу њених односа и на другим континентима, ми морамо створити врења, раздоре и непријатељства. У томе је двојака корист: прво, тиме ми држимо у респекту према себи све земље, које добро знају да смо ми кадри, по својој властитој жељи, изазвати нереде или повратити ред; ове су земље навикле да виде у нама неопходни притисак; друго, ми ћемо интригама замрсити све конце, које смо пружили у све државне кабинете путем политике, економских уговора или дужничких обавеза. Да бисмо то постигли ми треба да се наоружамо великим лукавством и проницљивошћу за време преговора и споразума, али у оном што се зове "службени језик" ми ћемо се држати супротне тактике и изгледаћемо поштени, попустљиви и спремни за споразум. На тај начин народи и владе Гоја, које смо ми навикли да гледају у показну страну онога што им представљамо, сматраће нас још за добротворе и спасиоце рода људског.

На сваки отпор и противдејство ми морамо бити у стању да одговоримо ратом са суседима оне земље која се осмели да нам противстане; али ако и суседи намисле да нам се колективно успротиве, ми морамо дати отпор путем општега рата.

Главни успех политике састоји се у тајни њених предузећа: реч не мора бити у сагласности са дејствима дипломате.

На акцију у корист нашег широко смишљеног плана, који се већ приближује жељеном крају, ми морамо принуђавати гојске владе тобож јавним мнењем, које смо тајно удесили помоћу такозване "велике силе" – штампе, која је, са малим изузетком на који не вреди обраћати пажњу, већ сва у нашим рукама.

Једном речи, да резимирамо наш систем обуздавања гојских влада у Европи, ми ћемо једној од њих показати своју снагу атентатима т.ј. терором, а свима, ако се допусти њихов устанак против нас, одговорићемо американским или китајским или јапанским топовима.

ПРОТОКОЛ бр. 8

Двосмислено коришћење јуридичким правом. Сарадници масонске управе. Нарочите школе и над-васпитавање и образовање. Економисти и милионери. Коме да се поверавају одговорна места у влади?

Ми ћемо окружити нашу владу читавим светом економиста. Ето зашто су економске науке главни предмет наставе за Јевреје. Нас ће окружавати читава плејада банкара, индустријалаца, капиталиста, а што је главно, милионера, јер, у суштини, све ће бити решено питањем цифара.

За време док још не буде било безопасно да се одговорни положаји у државама дају нашој браћи Јеврејима, ми ћемо их поверавати лицима чији су карактери и прошлост такви да између њих и народа лежи читава провалија, таквим људима који у случају непослушности према нашим наређењима могу очекивати само, или суд, или изгнанство – ово зато да би они штитили наше интересе до последњега даха.

ПРОТОКОЛ бр. 9

Примена масонских принципау преваспитању народа. Масонска парола. Значај антисемитизма. Диктатура масонства. Терор. Ко служи масонству. Раздвајање "видеће" и "слепе" силе гојских држава. Општење власти са народом. Либерална самовоља. Дохватање образовања и васпитања. Лажне теорије. Тумачење закона. Метрополитенови ходници.

Примењујући наше принципе обраћајте пажњу на карактер народа у чијој се средини будете налазили и деловали; општа, подједнака њихова примена, пре него што се народ преваспита на наш начин, не може имати успеха. Али, идући опрезно у њиховој примени, ви ћете видети да неће проћи ни десетак година, па ће се и најтврдоглавији карактер променити, и ми ћемо убележити нови народ у редове нама већ покорних.

Речи либералне, у суштини, наше масонске пароле – "слобода, једнакост, братство" – када се ми зацаримо, заменићемо већ не речима пароле него само идејности: "право слободе, дужност једнакости, идеал братства", – рећи ћемо ми и... и ухватићемо јарца за рогове... De fасto ми смо већ збрисали сваку другу управу, сем наше, ма да је де јуре таквих још много. Сада пак, ако какве државе уложе протест против нас, то је само ради форме и по нашем нахођењу и распореду, јер нам је њихов антисемитизам потребан ради управљања нашом млађом браћом. Ја нећу ово објашњавати јер је већ не једанпут било предмет наших беседа.

У ствари, за нас нема препрека. Наша Над-влада налази се под таквим изванредно легалним условима, који се обично називају енергичном и снажном речју – диктатура. Ја могу са чистом савешћу рећи, да смо у даном тренутку ми – законодавци, ми вршимо суд и све расправе, ми кажњавамо и помилујемо, ми смо, као шеф свих наших трупа, на предводничком коњу. Ми управљамо снажном вољом, јер су у нашим рукама парчићи некада силне партије коју смо сада покорили. У нашим су рукама необуздана частољубља, вреле пожуде и похлепности, немилосрдне освете, пакосне мржње.

Од нас долази терор који је све захватио. У нашој су служби људи свих мишљења, свих доктрина: рестауратори монархија, демагози, социјалисти, комунисти и свакојаки утописти. Ми смо све упрезали у посао: сваки од њих са своје стране подгриза последње остатке власти, стара се да обори сав установљени ред. Ова акција је измучила све државе; оне вапију за мир, готове су за њега све да жртвују; али ми им нећемо дати мира све дотле док не признају нашу интернационалну Над-владу отворено и покорно.

Народ је завапио о неопходности да се социјално питање реши путем међународног споразума. Раздробљеност на партије препустила их је све нашој вољи, јер да се води супарничка борба треба имати новаца, а он је сав код нас.

Ми би се могли бојати спајања гојске "видеће" силе владара са слепом силом народном, но ми смо предузели све мере против такве могућности: измеђуједне и друге силе ми смо подигли зид у виду узајамног међу њима терора. На тај начин слепа сила народа остаје наш ослонац и ми ћемо јој, само ми и нико више, бити руководилац и, наравно, управићемо је ка нашем циљу.

Да се рука слепчева не би могла ослободити нашег руководства, ми се морамо с времена на време налазити у присном општењу с њим, ако не лично а оно преко најверније браће наше. Када будемо призната власт, ми ћемо са народом беседити лично на трговима и учићемо га по питањима политике онако како нама буде требало.

Како ћемо проверити шта му се предаје у сеоским школама? Па што рекне посланик владин или сам владар, то не може а да се не сазна одмах у целој држави, јер ће глас народни то брзо разнети на све стране.

Да бисмо пре времена уништавали гојске установе, ми смо их се дотакли вештом руком и прикупили у своје руке крајеве опруга њиховог механизма. Те су опруге биле у строгом али правичном реду, но ми смо га заменили либералним нередом и самовољом. Ми смо додирнули и покренули јурисдикцију, изборни ред, штампу, слободу личности, а што је главно образовање и васпитање као угаони камен-темељац слободног бића.

Ми смо заварали, забунили и развратили гојску омладину путем васпитања на лажним принципима и теоријама, које смо им ми намерно такве сугерирали.

Поред постојећих закона, не мењајући их битно већ кварећи их само противречним тумачењима, ми смо створили нешто грандиозно у смислу резултата. Ти су се резултати у почетку испољили у томе што су тумачења маскирала законе, а затим их и сасвим заклонила од владиних погледа, јер је немогућно знати такво замршено законодавство.

Отуда је теорија суда савести.

Ви кажете, да ће се на нас дићи с оружјем у рукама ако пре времена прокљуве у чему је ствар; али за тај случај ми на западу имамо такав тероризирајући маневар, да ће и најхрабрија срца задрхтати: метрополитенови подземни ходници биће дотле проведени у свима престоницама, одакле ће оне бити бачене у ваздух са свима својим организацијама и земаљским документима.

ПРОТОКОЛ бр. 10

Показно у политици. "Генијалност" подлости. Шта обећава масонски државни преврат? Опште право гласа. Самозначај. Лидери масонства. Генијални руковођа масонства. Установе и њихове функције. Отров либерализма. Устав је школа за партијске раздоре. Републиканска ера. Председници су креатуре масонства. Одговорност председника. "Панама". Улога народне скупштине и председника. Масонство је законодавна сила. Нови републикански устав. Прелаз к масонској "аутократији". Моменат проглашења "цара света". Калемљење болести и остале интриге масонства.

Данас почињем понављањем онога што сам већ рекао и молим вас да упамтите, да се владе и народи задовољавају оним што им се покаже. А и куд ће они да разгледају наличје ствари кад је за њихове представнике весеље најважнија ствар. За нашу политику је врло важно да се зна ова подробност: она ће нам помоћи кад пређемо на разматрање поделе власти, слободе говора, штампе, религије (вере), права удруживања, једнакости пред законом, неприкосновености својине, стана, пореза (идеја о скривеном порезу), повратне силе закона. Сва су та питања таква да их директно и отворено пред народом не треба никад додиривати. У оним случајевима када се морају додирнути не треба их набрајати, него изјављивати без подробног излагања да ми признајемо принципе савременог права. Значај тога прећуткивања састоји се у томе што нам неименовани принцип оставља слободу дејства да ово или оно неприметно искључујемо из њега; ако их пак набрајамо они сви изгледају као већ даровани.

Народ гаји нарочиту љубав и поштовање према генијима политичке моћи и на сва њихова насилна дејства одговара: јест да је подло, али је вешто! ... опсена, али како је изведена, просто величанствено, дрско, безобразно!...

Када ми извршимо наш државни преврат ми ћемо тада рећи народима: "Све је ишло страховито рђаво, сви сте се намучили. Ми разбијамо и уништавамо узроке ваших мука: народности, границе, разноликост монета. Наравно, ви сте слободни да о нама искажете свој суд, али може ли он бити правичан ако га ви донесете пре него што опробате оно што ћемо вам ми дати"... Тада ће нас они уздићи и на рукама носити у једнодушном усхићењу нада и уздања. Гласање, које смо ми направили оруђем нашега зацарења навикнувши на њ и најситније јединице из броја чланова човечанства, састављајући групне скупове и споразуме, учиниће своју услугу и одиграће овога пута своју последњу улогу једногласношћу, у жељи да се упознају са нама изближе пре него што нас осуде.

Тога ради треба нам довести на гласање све, без разлике класа и цензуса, да би се установио апсолутизам већине до којега се не може доћи код интелигентних цензусних класа. Таквим путем ћемо, навикнувши све на мисао о значају себе самога, сломити значај гојске породице и њену васпитну вредност, одстранићемо издвајање индивидуалних умова, којима гомила руковођена од нас неће ни дати да се истакну, па чак ни да се изјасне: она је навикла да слуша само нас који јој плаћамо за патњу и послушност. Тиме ћемо створити такву слепу моћ која никад неће бити у стању никуд да се крене без руководства наших агената, које ћемо поставити на места њихових вођа. Народ ће се потчинити томе режиму, јер ће знати да ће од ових вођа зависити зараде, поклони и добијање свакојаких добара.

План управе мора изаћи готов из једне главе, јер га не можеш никако утврдити ако допустиш да се он искида на комадиће у многобројним умовима. Према томе ми можемо знати план дејства, али га не можемо претресати да не бисмо нарушили његову генијалност, везу његових саставних делова, практичну снагу тајнога смисла сваке тачке његове. Ако се сличан посао буде претресао и мењао многобројним гласањем, онда ће он носити на себи отисак свих умних неспоразума, који нису проникли у дубину и везу његових замисли. Нама је потребно да наши планови буду снажни и целисходно смишљени. Стога не треба да бацамо генијални посао нашега руковође пред гомилу да га она растргне, па чак ни пред ограничено друштво.

Сви планови за сада неће окренути наглавце савремене установе. Они ће само заменити њихову економију, а следствено и сву комбинацију њиховог кретања које ће се на тај начин управити путем обележеним у нашим плановима.

Под разним називима у свима земљама постоји приближно једно исто. Представништво, Министарство, Сенат, Државни Савет, Законодавно и Извршно Тело. Није ми потребно да вам објашњавам механизам односа ових установа међу собом, јер вам је то добро познато; обратите само пажњу на то, да свака од поменутих установа одговара некој важној државној функцији, при чему вас молим да имате у виду да реч "важан" ја не везујем за установу него за функцију, следствено, нису установе важне него су важне њихове функције. Установе су поделиле међу собом све функције управе – административну, законодавну, извршну, те су према томе почеле дејствовати у државном организму као органи у човечијем телу. Ако повредимо један део у државној машини, држава ће оболети, као човечије тело, и ... умреће.

Кад смо убацили у државни организам отров либерализма, сва се њихова политичка комплексија променила: државе су оболеле од смртоносне болести – распадања крви. Остаје нам да очекујемо крај њихове агоније.

Либерализам је родио уставне државе које су замениле спасоносну за Гоје аутократију, а уставна држава, као што вам је добро познато, није ништа друго до школа раздора, распре, несугласица, препирке, бесплодних партијских агитација, партијских тенденција – једном речи, школа свега онога што чини безличном делатност државе. Јавност је, ништа мање од штампе, осудила владаре на неактивност и немоћ и тиме их учинила непотребним, због чега су и били збачени у многим земљама. Тада је могла понићи републиканска ера и тада смо заменили владара карикатуром владе – председником, узетим из гомиле, из средине наших креатура, наших робова. У томе је била основа мине коју смо подметнули под гојски народ, или тачније, под гојске народе.

У блиској будућности ми ћемо установити одговорност председника.

Тада се ми већ нећемо устручавати у спровођењу онога зашто ће одговарати наша безлична карикатура. Шта се нас тиче, ако се прореде редови оних који теже к власти, што ће настати пометње због немогућности да се нађу председници, пометње које ће коначно дезорганизовати земљу.

Да бисмо довели наш план до таквих резултата, ми ћемо подешавати изборе таквих председника у чијој прошлости има каквих било "панама" – тада ће они бити верни извршитељи наших наређења из бојазни да се то не открије и из својствене свакоме човеку који је дошао до власти, тежње да одржи своје привилегије, преимућства и почасти, везане за звање председника. Народна скупштина ће прикривати, штитити, избирати председнике али ћемо јој ми одузети право да предлаже законе и њихове измене, јер ћемо то право препустити одговорноме председнику, лутки у нашим рукама. Наравно, тада ће власт председника постати мета за све могуће нападе, али ми ћемо му дати самозаштиту у праву обраћања к народу и тражењу његове одлуке, без његових представника т.ј. обраћање оном истом нашем слепом службенику – већини из гомиле. Независно од овога ми ћемо препустити председнику право објављивања ванредног стања. Ово последње право мотивисаћемо тиме, што председник, као шеф целокупне земаљске војске мора је имати на свом располагању у случају заштите новог републиканског устава, на чију одбрану он има право као одговорни представник и чувар тога устава.

Разумљиво је, да ће под таквим условима кључ од светиње бити у нашим рукама, и нико сем нас неће више руководити законодавном силом.

Осим тога, са увођењем новог републиканског устава ми одузимамо од Скупштине право интерпелације о владиним мерама под изговором чувања политичке тајне, а поред тога ми ћемо новим уставом смањити број представника до минимума, чиме ћемо за толико смањити и политичке страсти и страст за политиком. Ако се оне, и преко очекивања, распламте и у овом минимуму, онда ћемо их свести на нулу прогласом и обраћањем ка свенародној већини...

Од председника ће зависити одређивање председника и потпредседника Скупштине и Сената. Место сталних сесија парламената ми ћемо скратити њихове седнице и свести на неколико месеца. Сем тога председник, као шеф извршне власти, имаће право да сазива или распушта парламент и, у случају распуштања, да продужи време до одређивања новог парламентарног скупа. Али да последице свих ових, у суштини незаконитих поступака, не би пале на установљену од нас одговорност председника, пре него што треба по нашим плановима, ми ћемо дати министрима и другим вишим административним чиновницима који окружују председника мисао да својим властитим мерама обилазе његова наређења, за шта ће и бити одговорни место њега... Нарочито препоручујемо да се ова улога даје на извршење Сенату, Државном Савету или Министарском Савету, а не посебним личностима.

Председник ће, по нашем нахођењу, тумачити смисао оних постојећих закона који се могу протумачити различито; уз то ће их поништавати када му с наше стране буде у томе предочена потреба; сем тога он ће имати право да предлаже привремене законе и штавише нову измену владиног уставног рада, мотивишући како једно тако и друго захтевима виших државних интереса.

Таквим мерама ми ћемо добити могућност да уништимо мало по мало, корак по корак, све оно што ћемо испрва, кад ступимо у наша права, бити принуђени да уведемо у државне уставе ради прелаза ка неприметном избацивању сваког уопште устава, кад настане време да се претвори свака влада у наше самодржавље.

Признање нашег самодржца може наступити и пре уништења устава: овај моменат признања наступиће онда када народи, намучени нередима и банкротством управљача, које смо ми удесили, узвикну:"Склоните их и дајте нам једног свеопштег цара који би нас ујединио и уништио узроке раздора – границе, народности, религије, државне рачуне, који би нам дао мир и спокојство које ми не можемо да нађемо са нашим управљачима и представницима".

Али ви и сами врло добро знате да је за могућност свенародног израза сличних жеља неопходно непрекидно мутити у свима земљама односе народа и влада, да сви буду преморени свађом, непријатељством, борбом, мржњом и штавише мучеништвом, глађу, калемљењем болести, невољом, да Гоји не би могли видети никакав други излаз, већ да прибегну нашем новчаном и потпуном господарству...

Ако ми дамо народима да предахну, то жељени моменат мучно ће икад наступити.

ПРОТОКОЛ бр. 11

Програм новог устава. Неки детаљи претпостављеног преврата. Гоји су овнови. Тајно масонство и његове "показне" ложе.

Државни Савет се појавио као чинилац који подвлачи власт владареву: он ће као показни део законодавног тела, бити као неки комитет-редакција закона и указа владаревих.

Дакле, ево програма новога устава који се припрема. Ми ћемо створити Закон, Право и Суд: 1) под видом предлога Законодавном Телу, 2) указима председника под видом општих уредаба, одредаба Сената и одлука Државног Савета под видом министарских одредаба, 3) а у случају да наступе згодни моменти – у форми државних преврата.

Утврдивши приближно модус агенди, позабавимо се подробностима оних комбинација помоћу којих ћемо довршити преокрет тока државних машина у горе реченом правцу. Под овим комбинацијама ја подразумевам слободу штампе, право удруживања, слободу савести, изборно начело и много што шта друго, што ће морати ишчезнути из људског репертоара, или ће у корену бити измењено сутрадан по објави новога устава. Само у том моменту биће нам могућно да одједанпут објавимо све наше уредбе, јер доцније би свака приметна измена била опасна, и ево зашто: ако та измена буде спроведена са суровом строгошћу и у смислу строгости и ограничења, онда она може довести до очајања изаз ваног страхом од нових измена у том правцу; ако она буде извршена у смислу даљих попуштања, онда ће рећи да смо ми свесни своје неправичности, а то ће поткопати ореол непогрешивости нове власти, или ће рећи да смо се уплашили па смо принуђени да чинимо уступке, за које нико неће бити захвалан, јер ће сматрати да је тако морало бити... И једно и друго је штетно по престиж новога устава. Нама је потребно, да још од првог момента његова прокламовања, када народи буду ошамућени извршеним превратом, кад се буду налазили у терору и недоумици, они буду свесни тога да смо ми тако снажни, тако неповредљиви, да од њих нимало не зазиремо и да не само нећемо обраћати пажњу на њихова мишљења и жеље, него смо спремни и способни са доследном влашћу да угушимо израз и манифестацију њихову у сваком моменту и на сваком месту, да смо одједанпут узели све што нам је било потребно и да ми ни у ком случају нећемо делити с њима нашу власт... Тада ће они од страха зажмурити на све и очекиваће да виде шта ће све из овога произаћи.

Гоји су овнујско стадо, а ми смо за њих вуци. А ви знате шта бива са овцама када се у тору појаве курјаци?

Они ће зажмурити на све још и стога, што ћемо им обећати повратак свих одузетих слобода чим умиримо непријатеље мира и укротимо све партије...

Треба ли говорити о томе колико ће времена они чекати на тај повратак?...

Зашто смо смислили и улили Гојима сву ову политику, улили не давши им могућности да разгледају њено наличје, зашто ако не зато да бисмо обиласком постигли оно, што наше растурено племе не може постићи директним путем. То је послужило као основа за нашу организацију тајнога масонства за које не знају и о чијим циљевима чак и не слуте животиње Гоји које смо привукли у показну армију масонских ложа да бисмо замазали очи њиховим саплеменицима.

Бог нам је даровао,као своме изабраном народу, растуреност, и баш у тој привидној за све слабости нашој испољила се сва наша снага која насје сада довела до прага владавине целим светом.

Сад нам већ остаје мало да дозиђујемо на удареном темељу.

ПРОТОКОЛ бр. 12

Масонско тумачење речи "слобода". Будућност штампе у масонском царству. Контрола штампе. Дописничке агентуре. Шта је прогрес по схватањима масонства? Још нешто о штампи. Масонска солидарност у савременој штампи. Покретање провинцијалних "друштвених" захтева. Непогрешност новог режима.

Реч "слободу", која се може тумачити разнолико, ми тумачимо и одређујемо овако: Слобода је право да се може чинити оно што дозвољава закон. Овакво тумачење ове речи послужиће нам у оно време тиме, што ће се сва слобода обрести у нашим рукама, јер ће закони рушити или стварати само оно што ми будемо желели по горе изложеном програму.

Са штампом ћемо поступити на следећи начин. – Какву улогу игра сада дневна штампа? Она служи бујном распаљивању потребних нам страсти или себичном партизанству. Она бива празна, неправична, лажљива, и већина људи не схвата чему она служи. Ми ћемо је оседлати и добро зауздати, то исто ћемо урадити и са осталом штампом, јер каква смисла има избављати се од напада дневне штампе ако будемо остали мета за брошуре и књиге? Ми ћемо претворити садашњи скуп продукт јавности, скуп благодарећи неопходности његове цензуре, у уносни посао за нашу државу: ми ћемо је оптеретити нарочитим таксеним прирезом и кауцијама приликом оснивања органа штампе или типографија, који ће морати осигурати нашу владу од сваких напада са стране штампе. За евентуални напад ми ћемо кажњавати немилосрдно. Такве мере, као што су марке, кауције и казне, донеће огроман приход влади. Истина, партијски листови могли би и не жалити новаца, али ми ћемо их забрањивати одмах после другог напада на нас. Нико се некажњено не може дотаћи ореола наше државничке непогрешивости. Повод за забрану издања – забрањени орган обеспокојава умове без икаква повода и основа. Молим вас да имате у виду, да ће међу онима који нас нападају бити и органи које смо ми основали, али они ће нападати искључиво оне тачке које смо ми већ предодредили за измену.

Ниједна обзнана неће допирати у друштво без наше контроле. То ми и сада постижемо тиме, што све новости примају само неколико агентура, у којима се оне концентришу са свих крајева света. Ове агентуре биће тада потпуно наше установе и објављиваће само оно што им ми наредимо.

Кад смо им ми сада умели да завладамо умовима гојских друштава у толикој мери, да поготову сви они гледају на светске догађаје кроз обојена стакла оних наочара које им ми мећемо на очи, кад сада за нас ни у једној држави не постоје препреке које би нам затварале приступ ка државним тајнама, како их глупост гојска назива, шта ће тек бити онда када ми будемо признати господари света у лицу нашег свеопштег цара?!

Но вратимо се на будућност штампе. – Сваки који пожели да буде издавач, библиотекар или штампар, биће принуђен да добије за тај посао установљену диплому, која ће му се у случају кривице одмах одузети. Код таквих мера оруђе мисли постаће васпитно средство у рукама наше владе која неће допустити народним масама да лутају по прашумама маштања о благодетима прогреса. Ко од нас не зна да су те благодети и доброчинства директни путеви ка ружним маштањима која су породила анархичне односе људи међу собом и према власти, јер је прогрес или боље рећи, идеја прогреса навела на мисао о еманципацији сваке врсте, не утврдивши њене границе... Сви такозвани либерали анархисти су, ако не дела а оно мисли. Сваки од њих јури за аветима слободе падајући искључиво у самовољу, т.ј. у анархију протеста ради протеста...

Пређимо на штампу. Ми ћемо је оптеретити таксама од табака и кауцијама, а књиге које имају мање од 30 табака – двоструко више. Ми ћемо их уписати у категорију брошура, да бисмо с једне стране смањили број дневних листова који представљају собом најгори штампани отров, а с друге стране – та ће мера принудити писце на тако дугачке саставе да ће их свет мало читати, нарочито због њихове скупоће. Оно, пак, што ми будемо издавали сами, у корист умног упућивања у обележеном и жељеном правцу, биће јефтино и читаће се на јагму. Порезивање ће умирити празан књижевни занос, а кажњивост ће ставити књижевнике у зависност од нас. Ако се и нађу они који желе да пишу против нас, неће се наћи љубитељи да њихова дела штампају. Пре него што прими на штампање какво дело издавач или штампар мора тражити од власти дозволу за то. На тај начин ми ћемо из раније знати све замке и интриге које нам се спремају, и ми ћемо их разбити предухитривши их унапред објашњењима по теми о којој се у књизи расправља.

Књижевност и журналистика две су најважније васпитне силе, – ето зашто ће наша влада постати власник већине листова. Тиме ће се неутралисати штетан утицај приватне штампе и задобити огроман утицај на умове... Ако одобримо десет дневних листова, ми ћемо основати својих тридесет и тако даље у том смислу. Али о томе не сме да буде ни најмање сумње у публици, чега ради ће и сви листови, које ми будемо издавали имати најразличније и најпротивније по спољашњости правце и мишљења, што ће изазвати поверење према нама и привући на нашу страну наше противнике који ништа о томе и не слуте, те ће на тај начин пасти у нашу клопку и бити потпуно безопасни.

На првом месту биће постављени органи службеног карактера. Они ће увек бити на страни и чувати наше интересе, те ће стога и њихов утицај бити релативно ништаван.

На другом – стајаће органи полуслужбени чија ће се улога састојати у томе да привуку равнодушне и загрејане.

На трећем месту поставићемо тобоже нашу опозицију, која ће макар у једном од својих органа представити се тобоже као наш антипод. Наши стварни противници примиће у души ову варљиву опозицију за своје људе и показаће нам своје карте.

Сви наши листови представљаће све могуће правце – аристократски, републикански, револуционарни, шта више анархистички – докле год, наравно, буде био жив устав.. Они ће, као индијски богић Вишну, имати стотину руку од којих ће свака пипати пулс чији год хоћете у јавном мнењу. Када пулс буде убрзан, тада ће ове руке повести мнење у правцу нашег циља, јер узбуђена особа губи моћ расуђивања и лако се подаје сугестији. Оне будале, које буду мислиле да понављају мишљење листа свога логора, понављаће наше мишљење или оно које ми желимо. Уображавајући да иду за органом своје партије, они ће поћи за оном заставом коју ми будемо за њих истакли.

Да бисмо упућивали у том правцу наше новинарске милиције, ми морамо нарочито пажљиво организовати овај посао. Под именом централног одсека штампе ми ћемо основати књижевне скупове на којима ће наши агенти давати пароле и сигнале. Претресајући и опонирајући нашим пројектима увек површно и не додирујући суштину њихову, наши ће органи водити празно пушкарање са службеним листовима само зато, да би нам пружили повод да се изјаснимо подробније него што смо то могли урадити у својим почетним службеним изјавама, наравно, кад то за нас буде било пробитачно.

Ови напади на нас одиграће још и ту улогу што ће поданици бити уверени у потпуну слободу јавне говорнице, а нашим ће агентима то дати повод да тврде како противнички листови говоре којештарије, јер не могу да нађу праве поводе за стварно оповргавање наших наређења.

Такве неприметне за јавно мнење, али сигурне, мере најуспешније ће повести јавну пажњу и поверење у страну наше владе. Благодарећи њима, ми ћемо уколико то буде потребно узбуђивати и умиривати духове у политичким питањима, убеђивати или збуњивати, штампајући час истину, час лаж, факте или њихова побијања, с обзиром на то да ли су они добро или рђаво примљени, увек опрезно пипајући терен пре него што на њ ступимо... Ми ћемо побеђивати наше противнике насигурно, јер они неће имати на расположењу органе штампе у којима би се могли изјаснити до краја услед горе поменутих мера предузетих против штампе.

Пробне камичке које ми будемо бацали у трећем разреду наше штампе, у случају потребе, ми ћемо енергично оповргавати у нашим полуслужбеним листовима.

И сада већ у извесним формама, рецимо у француској журналистици, постоји масонска солидарност у пароли: сви органи штампе везани су међу собом професионалном тајном; слично старим аугурима, ниједан члан њезин неће издати тајну својих сазнања и података, ако није одлучено да се она објави. Ниједан журналиста неће се одлучити да ода ту тајну, јер се ниједан од њих не упушта у књижевност, ако у целој прошлости његовој нема какве било срамне ранице... Те би ране биле одмах отворене. Докле год су те ране само тајна њих неколицине, ореол дотичног журналисте привлачи мишљење већине света – за њим иду са одушевљењем.

Ми рачунамо нарочито на провинцију. У њој ми морамо изазвати оне наде и тежње, са којима бисмо се увек могли бацити на престоницу, истичући их престоницама за самосталне наде и тежње провинције. Јасно је, да избор њихов мора бити увек исти – наш. Нама је потребно, да се престонице понекад, док ми још не узмемо пуну власт, нађу обавијене провинцијалним мишљењем народа, т.ј. већине удешене од наших агената. Нама је потребно, да се престонице у психолошком тренутку не одају претресању и критици свршеног факта из јединог разлога што је он примљен мишљењем провинцијалне већине.

Када будемо у периоду новога режима, прелазног ка нашој владавини, ми нећемо смети допуштати да штампа открива друштвено неваљалство: потребно је да се мисли, да је нови режим у толикој мери све задовољио, да су чак и злочини ишчезли... Сви случаји преступништва морају остати познати само њиховим жртвама и случајним сведоцима – никоме више.

ПРОТОКОЛ бр. 13

Потребе у насушном хлебу. Питања политике. Питања индустрије. Забаве и весеља. Народни домови. "Истина је једна". Велики проблеми.

Нужда у насушном хлебу приморава Гоје да ћуте и да буду наше покорне слуге. Агенти узети из њихове средине у нашу штампу претресаће по нашем наређењу оно што је нама незгодно да издајемо непосредно у службеним документима, а ми ћемо за време те новинарске граје узети и спровести мере које желимо и поднети их публици као свршени факт. Нико неће смети тражити да се укине оно што је већ решено, тим пре што ће оно бити представљено као побољшање... А у том ће штампа скренути мисли на нова питања (јер ми смо навикли људе да траже све ново). На претресање тих нових питања навалиће сви они шупљоглави извршитељи судбина, који још ни сада не могу појме да они ништа не разумеју у ономе што хоће да расматрају. Питања политике никоме нису приступачна сем оних који руководе њоме већ много векова, твораца њених.

Из свега овога ви ћете видети, да тражењем мишљења гомиле ми само олакшавамо кретање нашег механизма, и ви можете запазити да ми не тражимо одобравање наше радње него оних речи које ми пуштамо по овом или оном питању. Ми стално објављујемо да се у свима нашим мерама које предузимамо руководимо надом спојеном са поузданошћу да служимо општем добру.

Да бисмо одвукли сувише немирне људе од претресања питања политике, ми сада спроводимо тобоже нова питања њена – питања индустрије. На том попришту нека бесне до миле воље! Масе су вољне да не дејствују, да се одмарају од тобожње политичке делатности (на коју смо их ми навикли, да бисмо се уз њихову сарадњу борили са гојским владама), али само под условом нових запослења, у којима им ми указујемо тобож тај исти политички правац. Да оне саме не би нешто смислиле, ми их још ометамо забавама, весељем, играма, страстима, народним домовима... Ускоро ћемо преко штампе почети предлагати конкурсне утакмице у вештини, спорту свих врста: ово интересовање одвратиће коначно духове од питања на којима бисмо се морали са њима борити. Одвикавајући се све више и више од самосталног мишљења људи ће почети унисоно говорити са нама, јер ћемо само ми бирати и предлагати нове правце мисли... наравно, преко таквих лица са којима нас они неће сматрати за солидарне.

Улога либералних утописта биће дефинитивно одиграна када наша влада буде призната. Дотле ће нам они послужити као добре слуге. Стога ћемо још упућивати духове на свакојака измишљања фантастичних теорија, нових и тобоже прогресивних: та ми смо са пуним успехом завртели прогресом шупље гојске главе и сада нема међу Гојима ума који би могао увидети да се под овом речју крије скретање од истине у свима случајевима где није реч о материјалним проналасцима, јер је истина једна и у њој нема места прогресу. Прогрес, као лажна идеја, служи замрачењу истине, даје не би нико могао знати, осим нас, Божјих избраника, чувара њених.

Када наступи наше царство, тада ће наши оратори беседити о великим проблемима, који су узбуђивали човечанство зато да би га на крају крајева довели до наше благе владавине.

Ко ће посумњати тада да смо све ове проблеме ми били удесили и наместили према политичком плану који нико није прокљувио у току многих векова?!

ПРОТОКОЛ бр. 14

Религија будућности. Будуће ропство. Неприступачност сазнања тајни религије будућности. Порнографија и будућа штампана реч.

Када се ми зацаримо, ми нећемо желети да постоји друга религија осим наше, религија о једном Богу, са којим је наша судбина везана нашим избраништвом и којим је та иста наша судбина сједињена са судбинама света. Према томе ми морамо оборити сва веровања. Ако се из тога роде савремени атеисти, то неће, као прелазни ступањ, ништа сметати нашим изгледима, него ће послужити као пример за она поколења која ће слушати проповеди наше о религији Мојсија која је својом смишљеном и непоколебљивом системом довела до покорења нама свих народа. У томе ћемо ми подвући и њену мистичку истину, на којој ће се, рећи ћемо ми, оснивати сва њена васпитна снага... Тада ћемо у сваком згодном случају публиковати чланке, у којима ћемо сравњивати нашу благу владавину са прошлима. Благодети мира, макар и изнуђеног вековима немира, послужиће као нови рељеф учињеноме добру. Погрешке гојских администрација биће описиване у најјаснијим бојама. Ми ћемо посејати такву одвратност према њима, да ће народи претпостављати спокојство у ропском стању правима фамозне слободе која су их толико намучила, исцрпла изворе људског постанка, која су експлоатисана гомилом варалица и битанги које ни саме нису знале шта раде... Бескорисне промене владавина, на које смо ми подбадали Гоје кад смо поткопавали њихове државне темеље, толико ће досадити народима да ће они претпоставити да трпе од нас све, само да се не излажу ризику да понова искусе пређашње немире и невоље. Ми ћемо нарочито подвлачити историске погрешке гојских управа, које су толико векова мучиле човечанство одсуством интелигенције и довитљивости у свему што се тиче истинског његовог добра, у трци за фантастичним пројектима социјалног добра, не видећи, да су ти пројекти све више погоршавали а не побољшавали стање општих односа на којима се заснива човечански живот...

Сва снага наших принципа и мера састојаће се у томе што ћемо их ми истаћи и протумачити као јасни контраст распаднутим старим поретцима друштвеног уређења...

Наши философи ће расматрати и претресати све недостатке гојских веровања, али нико и никада неће претресати нашу веру са њене праве тачке гледишта, јер њу нико темељно неће упознати, осим наших који никада неће смети издати њене тајне.

У земљама које предњаче ми смо створили безумну, прљаву, одвратну књижевност. Још неко време по нашем ступању на власт ми ћемо подстицати њезин опстанак, да би она што рељефније оцртала контраст говора, програма који се разлежу са наших висина... Наши паметни људи, нарочито васпитани за то да руководе Гоје, састављаће говоре, пројекте, мемоаре, чланке, којима ћемо утицати на духове, водећи их ка појмовима и знањима које смо ми обележили.

ПРОТОКОЛ бр. 15

Једнодневни светски преврат. Казне. Будућа судбина Гоја-масона. Мистичност власти. Размножавање масонских ложа. Централна управа мудраца. "Азефовштина". Масонство као руководилац свих тајних друштава. Значај јавног успеха. Колективизам. Жртве. Казне масона. Пад престижа закона и власти. Предизбраништва. Краткоћа и јасност закона будућег царства. Послушност старешина. Мере против злоупотребе власти. Суровост кажњавања. Крајњи рок судијске старости. Либерализам судија и власти. Светски новац. Апсолутизам масонства. Право касације. Патријархални "изглед"власти будућег "владара". Обожавање владара. Право јачег као једно право. Цар израиљски – патријарх света.